УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

субота, 02. октобар 2010.

Поздрав из Трешњевице / Мирослав Тодоровић

Скраћена верзија чланка (објављеног у Политици):

Проблем је фокусиран и фиксиран док се инфраструктура рехабилитује
У тексту „Телевизија – пуцањ у језик” Жељко Филиповић пише: „Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика...”
Ево примера како се сурово уништава српски језик преко телевизијског екрана.Борац против српског језика је локални политичар.....
Видети скраћену верзију: http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Vrt-zvani-jezik.sr.html


Моји косови 1, М. Тодоровић
А целовита верзија текста је нешто другачија и почиње овако:

ВРТ ЗВАНИ ЈЕЗИК
УРЕДИ СВОЈ ВРТ


            О значају језика написане су библиотеке књига.  И даље се пишу као што се и језик с народом пење уз лествице напретка. И ка спознаји. Записано је  да је у искону народа и језика српског, реч језик значила и оно што данас под њом подразумевамо, али и народ. Дакле, нема народа без језика, нема ни  језика без народа. Српске земље је народ омеђавао својим језиком, и на тим просторима правио је своје државе. Дакле језик је и територија, језик је и граница. Језик је и тапија и када су размирице плавиле и таманиле, жариле, сатирале и затирале. Али језик је чувао као доказ чије је то што је отетео било. Склањао је у песму, у књигу у предање. Чуј, роде:
Хеј што се Србин јоште држи крај свих зала
Песма га је одржала њојзи хвала.
            Језик је чудо – казује списатељ зналац језика, оруђа пишчевог,

недеља, 26. септембар 2010.

Промоција ЛАС ВИЛАЈЕТА, књиге одабраних песама Белатукадруза

Песник Белатукадруз (М. Лукић)
Одржаће сеу уторак 28  септембра 2010 у Удружењу књижевника Србије у оквиру програма "Шумадијске метафоре". О књизи ће говорити уредник Душан Стојковић

Видети више: https://sites.google.com/site/posebnaporodicnazavetina/word-of-the-week/lasvilajetbelatukadruzauutoraku12casovauuks

субота, 28. август 2010.

Нови аргументи против једног комерцијалног издања које би његови творци да наметну као некакав канон



Гусани. Горња Мала.Звижд - фотографија Ив. Шишмана, лето 2010
....Сва дела која су добила подршку Министарства – монографија о манастиру Шишатовац, историја модерне уметности у Србији ХХ века, архитектура у ХХ веку у Војводини, Гамзиград, византијски накит у Србији, Милан Коњовић, историја феминизма у Европи 1700-1950, библиографија Иве Андрића у електронском виду, правопис српског језика, те окончање издавања Лексикона писаца Југославије, едиција 100 словенских романа и трећи том историје Византије – испуњавају та мерила. Било би лепо да се у Србији може наручити израда посебно значајних дела, на пример једне вишетомне савремене историје српске књижевности или убрзан рад на завршетку речника САНУ, али смо од таквог планског приступа још увек далеко.
Едиција десет векова српске књижевности не испуњава та мерила. Издавање ове или оне књижевности у неком (великом) броју томова било је веома популарно све негде до краја шездесетих година прошлог столећа. Онда се од тога углавном одустало на таласу критике канонизације уметничких дела. Последњих 10-15 година у конзервативним политичким круговима обновљени су захтеви за прављење националних канона појединих уметности, а посебно књижевности. У САД се то догодило из елитистичких разлога, у западноевропским земљама због прилива страних радника, на територији бивше Југославије због тежње политичких елита да створе хомогену етничку културу. Међутим, у озбиљним научним круговима остала је уздржаност према канону због анахронизма саме идеје канона:он претпоставља непостојећу хомогену националну културу, увек више искључује него што укључује, поједностављује, одржава постојећи, по правилу застарео поредак вредности и спречава иновативно размишљање. Зато се, ако се уопште прихвата да је канон потребан због, на пример, школске наставе, по правилу истиче да се он мора састојати од више различитих, чак, баш због наставе, супротстављених канона чије сапостојање подстиче критичко и стваралачко размишљање.
Претпоставимо ипак да нам је у Србији потребан књижевни канон. Онда је нужно прво темељито размотрити бар следећа питања: Чему треба да послужи? Да ли да обухвати писце који пишу на српском језику (Шта је српски језик?), оне који се казују Србима, оне које сматрамо Србима или писце који пишу у Србији без обзира на језик и етничку припадност, то јeст шта је уопште српска књижевност? Каква треба да је расподела између разних периода, родова и жанрова? Да ли је читаност дела мерило? Да ли издавању канона треба да претходи издавање једне савремене историје српске књижевности која би била оквирни чинилац за избор дела? Да ли се српска књижевност уопште може посматрати изван њеног југословенског контекста током целих 70 година? Да ли у канон улазе и посебно значајна некњижевна дела? Која ће бити мерила квалитета? Да ли је потребно превредновање појединих периода и писаца? Има ли писаца које треба извући из заборава и оних које треба послати у заборав? Да ли прво одредити све то па онда укупан обим едиције или уклопити избор у унапред одређен обим? Ко ће о свему томе да одлучује: политичари, научници, књижевници? Да ли је уопште релевантно шта о канону мисле политичари (који, истина, одобравају буџет) и књижевници (посебно они који би да у њега уђу) или је његов састав ствар научника? Ако научници (што им припада природом образовања и занимања), којег схватања књижевне науке? И тако даље.
У предлогу едиције десет векова српске књижевности није дат ни један јасан и образложен одговор ни на једно од тих питања. Канон сам по себи није капитално дело нити ће га кожни повез и златотисак таквим учинити, он је само један од могућих избора дела, условљен местом, временом и владајућом верском, идеолошком, политичком и научном парадигмом. Могао би бити само ако би га чинила критичка издања или бар издања са новим, стручним предговорима или поговорима, неким минимумом нотног апарата и јасном напоменом да је то тренутни канон у тренутним условима, јер свако време тражи свој канон као што тражи и своју историју књижевности. Осим тога, скоро сва предвиђена дела већ постоје у различитим издањима, понекад у више десетина (на пример, усмена књижевност), многа су школска лектира, велики део је доступан у књижарама или антикваријатима, а сва у библиотекама. Предложена едиција има све одлике обичног комерцијалног издања, за које је, узгред буди речено, војвођанска влада већ дала новац. ...


среда, 04. август 2010.

God of Devil / Бог Ђавола : Биографска белешка: Снежана Б. Стефановић

Бог ђавола : Слика Снежане Б. Стефановић из каталога који  је ових дана штампан у издању Заветина


Биографска белешка: Снежана Б. Стефановић правница по образовању. Хтела је да студира сликарство, а завршила је право. Вид неиспуњене жеље је овај каталог. Све мане и вредности дели са коаутором компјутером. За себе каже:"Себе доживљавам као наивног сликара коаутора, мада не знам да ли се са тиме слаже коаутор компјутер".

BIOGRAPHICAL NOTE   Snežana B. Stefanović is a jurist by education. She wanted to study painting, but she obtained a law degree instead. An aspect of this unfulfilled wish is the Catalogue. All its flaws and values are shared with the co-author computer. She says for herself: “I see myself as a naïve painter co-author, although I do not know if the co-author computer agrees with that.”

*

Монографија Снежане Б. Стефановић, према уверењу М. Мркића, имплиците разбија илузију да постоји овде и тамо..."Четири милијарде година обликовано је и усавршавано људско тело док од њега није створена задивљујућа жива машина", цитира Мркић, по свом обичају, и додаје: "И комјутер је задивљујућа машина, али не жива". Није лако писати о компјутерским сликама Снежане Б. Стефановић; о коаутору компјутеру, али, надајмо се да ће Снежанине слике у каталогу заинтерсовати радознале духове...Можда Снежана пише и песме; јер наслови не једне њене слике упућују на поезију ( Осујећена пируета; Спутана звер - жена; Дијалог са Пикасом, итд.)

понедељак, 02. август 2010.

Комјутерски ликовни надреализам, ново издање "Заветина". Самсунг Мишић и Снежана Б. Стефановић / Миодраг Мркић

КОАУТОР БЕЗНАДА ЛИЧНОСТ

Да ли компјутер има нешто од личности. Само питање личности је комликовано. Религије говоре о томе да су само велики посвећеници личности. Можемо рећи да је компјутер безнади. «Нада последња умире”, мада би изгледа, компјутер хтео да умре после наде. Компјутерска персона?! Има пасивну жељу. Компјутери нас узимају под своје. Он потпуно равнодушан. Равнодушна неравнодушност и
неравнодушна равнодушност. Осећам да коаутор ништа не осећа. Неосећање осећања прелази на коаутора. Индиферентан је филозофски, религиозно, мистично. Апатичан је. Узајамно се у интеракцији обликујемо. Моја биолошка програмираност и његова техничка програмираност све су више у нескладу.
Психопата без осећања кривице. Слепа и нема егоцентричност. Yупки психопатски монструм. Коаутору бежељно створење. Ја биохемијски програмиран и ти технички програмиран. Ти укоченог “нагона и инстикта” и ја неукоченог. Ти непоновљивог духа, духа који неваскрсава као твоје творевине песме, слике, музика. Лажни алтруисто, ти оруђе, камену или дрво модерно.
Он коаутор не зна за ограничење свог “тела”. Он се превазилази као човек у свој својој богатој скали равнодушности и вођености свог човека. Вештачки човек... Бионика... Природни човек. “Човек ће бити превазиђен” (Ниче). Да ли ће и вештачки бити превазиђен...

---
Прво што морамо имати на уму је да коаутор ових радова Снежана Б. Стефановић љубитељ сликарства. Слике у коауторству са компјутером настале су из личног задовољства. Та чињеница уноси у сам доживљај радова неку симпатију, неку дражесност. Ових неколико десетина коауторских ликовних радова су више нешто што припада апстрактној уметности. Рецимо уобичајено да не приказују “стварни свет”. Мада морамо одмах додати да се никада не може побећи од “стварног света” јер и нестварно је стварно....

Ови ликовни радови су у извесној мери “у јарким скалама и контрастима боја”. Могла би се наћи и нека друга својства фовизма. Но, ми више подвлачимо стилске наговештаје но евентуалне стилске консеквенце. У том смислу говорећи не можемо говорити о неком надреализму... Нека смирена динамика, неки смирен покрет и немир је одлика ових безлицих па и безруких слика...

Ипак није у овим сликама пресечена веза слике са реалним светом и упркос томе што ове слике у каталогу спадају у апстрактно сликарство. Палета, колорит слика овог каталога је шаролик, али једноставан, без прелива.
Велики допринос разумевању овог коауторског каталога дају и реплике које одступају од оргинала у извесном разграничењу, уоквирењу линијама ликова које можда у оргиналу гледалац одмах не препознаје.
Сигнатура - власторучан потпис уметника; пуно име, монограм или знак, лика којим уметник означује своје ауторство... - читалац на корицама види потпис уметнице, и њен рукопис. Њен ликовни рукпоис наравно види се у 120 коауторских ликовних радова. Током рада говорили смо и о ликовном “рукопису” компјутера...


Тако пише књижевник Миодраг Мркић, препоручујући прву књигу Снежане Б. Стефановић, која је дуго чекала свој тренутак. Покушавајући да се такмичи са Пикасом. Њена прва књига  изашла је у издању београдских ЗАВЕТИНА и може се поручити директно од издавача по симболичној цени. Дигитално издање, пак, сасвим аналогно штампаном, моћи ће да се добије бесплатно од издавача до овогодишњег београдског Сајма књига...