ЗБОГОМ, КВОЧКО!

ЗБОГОМ, КВОЧКО!
Бивше "Старе новине", БУРГИЈЕ.(Не више - "коло,коло, наоколо", нити ђипање у Врзином колу! Збогом, Квочко, расквоцана заблудо!

Укупно приказа странице

субота, 2. октобар 2010.

Поздрав из Трешњевице / Мирослав Тодоровић

Скраћена верзија чланка (објављеног у Политици):

Проблем је фокусиран и фиксиран док се инфраструктура рехабилитује
У тексту „Телевизија – пуцањ у језик” Жељко Филиповић пише: „Једна од најстрашнијих последица утицаја телевизије на масе је и измењени српски језик, који је постао следећа жртва телевизијског жрвња, парног ваљка и цунамија. Некада су Срби сисали мајку, одрастали уз мајку и од мајке учили језик који се зато и зове матерњи језик. Данас Срби сисају телевизор, одрастају уз телевизор и од телевизора уче језик, телевизијски језик, жаргон, наказу од језика...”
Ево примера како се сурово уништава српски језик преко телевизијског екрана.Борац против српског језика је локални политичар.....
Видети скраћену верзију: http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Vrt-zvani-jezik.sr.html


Моји косови 1, М. Тодоровић
А целовита верзија текста је нешто другачија и почиње овако:

ВРТ ЗВАНИ ЈЕЗИК
УРЕДИ СВОЈ ВРТ


            О значају језика написане су библиотеке књига.  И даље се пишу као што се и језик с народом пење уз лествице напретка. И ка спознаји. Записано је  да је у искону народа и језика српског, реч језик значила и оно што данас под њом подразумевамо, али и народ. Дакле, нема народа без језика, нема ни  језика без народа. Српске земље је народ омеђавао својим језиком, и на тим просторима правио је своје државе. Дакле језик је и територија, језик је и граница. Језик је и тапија и када су размирице плавиле и таманиле, жариле, сатирале и затирале. Али језик је чувао као доказ чије је то што је отетео било. Склањао је у песму, у књигу у предање. Чуј, роде:
Хеј што се Србин јоште држи крај свих зала
Песма га је одржала њојзи хвала.
            Језик је чудо – казује списатељ зналац језика, оруђа пишчевог,
Добрило Ненадић, дне 2. 04. 2010. док седимо испред каване бр. 1 у Ариљу.  Фасциниран је, вели, музиком српском језика док чита, и често се  враћа  Пастернаковој   Заштитној повељи. Преписао сам је, рече,  у моју свеску, слово по слово, о како  те гипке речи безобалног песничког језика звуче у мајсторском преводу Николе Николића...Свет уређује језик, казује песник Миљурко.
Језик је као крв и као ваздух. Без њега нестајеш. Прихватајући туђе обичаје, структуру, меандре и небо другог језика, нешто се у теби губи и постаје недоступно, скривено, закључано. (Поручује нам песник Каројан). „Језик је прави показатељ, стања у свакој култури, а наш језик је тренутно угрожен, расут и распуштен, презасићен  помодним туђицама, чак и у скупштини простачки, уличарски, груб и осоран...Један минут рекламног огласа на телевизији код нас вреди више него читав озбиљан стваралачки рад“. Култрурне институције су код нас осиромашене,  издавачке куће су угашене, све се тавори. Али ТВ изблесављеном  народу нуди Фарму. Тренутак истине, гологузе певачице, нуди силиконске осмехе „Удри бригу на весеље“, нуди муљ и дно, а наше дно је без дна, космички је  дубоко.
           

Нема коментара:

Постави коментар